Дом здравља „Др Милорад Влајковић“ Барајево учествовао је на XX Интерсекцијском стручном скупу који се одржао од 28.11.2025.до 30.11.2025.године у Сокобањи.

Захваљујемо се организаторима, Удружењу медицинских сестара и техничара примарне здравствене заштите на позиву за учеће и изузетно корисним предавањима које су учесници слушали.

Насиље над децом и женама представља један од најтежих и најраспрострањенијих јавноздравствених изазова савременог друштва. Последице које остављају различити облици злостављања — било физичког, психолошког, сексуалног или занемаривања — кумулативно нарушавају здравље, развој и квалитет живота жртава, али и значајно оптерећују здравствени, социјални и правосудни систем. Због дубоких траума које се преносе кроз генерације и утичу на читаву заједницу, превенција и правовремена реакција на насиље неопходни су не само ради заштите појединаца, већ и ради очувања општег јавног здравља и сигурности.

Према Конвенцији о правима детета, насиљем се сматра „сваки облик физичког или психолошког насиља, повређивања или злостављања, занемаривања или немарног поступања, малтретирања или експлоатације, укључујући сексуално злостављање” (УНИЦЕФ).

Национална стратегија за превенцију и заштиту деце од насиља, као и домаћи закони, ослањају се на дефиницију Светске здравствене организације из 1999. године, према којој „злоупотреба или злостављање детета обухвата све облике физичког и емоционалног злостављања, сексуалне злоупотребе, занемаривање или немаран поступак, као и комерцијалну или другу експлоатацију, што доводи до стварног или потенцијалног нарушавања здравља детета, његовог опстанка, развоја или достојанства у оквиру односа одговорности, поверења или моћи” (СЗО, 1999).

Иако формулације могу варирати, суштина остаје непромењена: насиље узрокује дубоке физичке, психолошке и социјалне последице, како по саму жртву тако и по породицу и целокупно окружење.

Светска статистика јасно указује на размере овог проблема. Свако друго дете узраста од 2 до 17 година искуси неки облик насиља. На сваких седам минута, једно дете изгуби живот услед последица злостављања. Скоро 300 милиона деце узраста 2–4 године, што представља скоро три четвртине ове старосне групе, изложено је понављаном физичком кажњавању или психичком насиљу од стране родитеља или старатеља. Уз то, око 120 милиона девојчица млађих од 20 година доживело је неки вид присилног сексуалног контакта.

Истраживања потврђују да су дугорочни ефекти драматични: појединци који су у детињству четири или више пута били изложени насиљу имају скоро седам пута већу вероватноћу да ће касније поново постати жртве или чак починиоци насиља, а око 30 пута већу вероватноћу да ће извршити самоубиство. Дечаци који су претрпели физичко или сексуално насиље имају 14 пута веће шансе да у одраслом добу буду починиоци партнерског насиља, док девојчице које су проживеле овај вид злостављања имају 16 пута већу вероватноћу да ће у будућности постати жртве партнера.

Када је реч о насиљу над женама, оно и даље представља један од најраспрострањенијих облика угрожавања људских права, упркос порасту свести међу општом и стручном јавношћу. Овај проблем је током пандемије COVID-19 још више добио на интензитету, а додатно га појачавају економска несигурност, политичке кризе и ратни сукоби широм света. Најчешћи облици насиља над женама су они који се дешавају у партнерским односима — физичко, психолошко, сексуално и економско насиље — као и сексуално узнемиравање.

Процене указују да готово свака трећа жена у свету у једном тренутку живота доживи физичко или сексуално насиље, најчешће од стране партнера. Подаци такође показују да свако четврто дете млађе од 5 година живи у домаћинству у којем је мајка изложена неком виду партнерског насиља. Насиље не погађа само одрасле жене: скоро четвртина девојака у касној адолесценцији доживи физичко или сексуално злостављање. Чак 38% убистава жена почине њихови садашњи или бивши партнери.

Жртве насиља, без обзира на то да ли је реч о појединачном инциденту или дуготрајном малтретирању, често имају повећану потребу за здравственом заштитом. И када последице нису смртне, оне могу бити тешке и трајне. Истраживања показују да око 42% жртава трпи телесне повреде, да је током насилних односа већа вероватноћа заражавања полно преносивим инфекцијама, да жртве два пута чешће пате од депресије и да међу њима значајно чешће долази до злоупотребе алкохола и других психоактивних супстанци.

Све ове поражавајуће чињенице могу се ублажити само на следећи начин:

• Систематским подизањем свести јавности и стручњака.
• Охрабривањем сваког појединца да препозна, не трпи и пријави насиље.
• Спровођењем националних мера које подразумевају квалитетна истраживања, вођење евиденције и доследну примену законских прописа.

Стварање ефикасних механизама за подршку жртвама и адекватно санкционисање починилаца представља основу успостављања безбеднијег друштва.

Једна од важних прилика за едукацију јавности, покретање политичке воље и мобилизацију ресурса јесте обележавање међународних дана посвећених превенцији насиља. Сваке године, од новембра до средине децембра, у свету се различитим активностима обележавају кључни датуми усмерени на овај значајан јавноздравствени изазов.

Уједињене нације прогласиле су 18. новембар за Светски дан за превенцију и лечење од сексуалне експлоатације, злостављања и насиља над децом, са циљем да се глобално подигне свест о траумама које сексуално злостављање оставља и да се подстакну државе да предузму конкретне мере.

На иницијативу Фондације Светски самит жена (WWSF), 19. новембар се већ дуги низ година обележава као Светски дан превенције насиља над децом и младима, кроз глобалну кампању која подстиче развој културе превенције свих облика злостављања и занемаривања — од физичког насиља до све распрострањенијег дигиталног насиља (додатне информације доступне су на изворима WWSF и СЗО).

Сваки 25. новембар посвећен је Међународном дану борбе против насиља над женама, којим почиње „Наранџаста кампања — 16 дана активизма против родно заснованог насиља“, у трајању до 10. децембра, Међународног дана људских права. Порукама кампање се наглашава да жене не смеју да трпе насиље, да морају бити заштићене, а починиоци кажњени без одлагања и компромиса.

Извор ГЗЈЗ

Aкција недеља отворених врата новембар 2025

DZ Barajevo-nedelja otvorenih vrata novembar 2025.

Патронажна служба и дом здравља „Др Милорад Влајковић“ Барајево обележили су Светски дан борбе против шећерне болести кроз превентивне активности.

СВЕТСКИ ДАН У БОРБИ ПРОТИВ ШЕЋЕРНЕ БОЛЕСТИ

Diabetes mellitus (шећерна болест) је хронична болест метаболизма која се карактерише повишеним вредностима глукозе у крви. У основи настанка болести је смањена секреција или
је смањено биолошко дејство хормона инсулина што зас крајну последицу има поремећај метаболизма угљених хидрата, масти и беланчевина. Огранизам не реагује на инсулин који се производи у панкреасу а шећер не може да уђе из крви у ћелије. Услед делимичног или потпуног губитка способности лучења хормона инсулина.
Постоје три типа Diabetes mellitusа
 Тип 1:Diabetes mellitus juvenilni (инсулин зависни )
 Тип 2: Diabetes mellitus (инсулин независни)
 Тип 3: Гестациони
 Diabetes mellitus тип 1 изазван је аутоимуном деструкцијом бета ћелија панкреаса која обично доводи до недостатка инсулина, сматра се да овај аутоимуни процес настаје услед инфекција или дејства стимулуса из сполашње средине. Болест се клинички манифестује када се разори више од 80% ћелија. Овај тип Diabetesа је доживотно
обољење које захтева стално праћење и лечење.
 Diabetes mellitus тип 2 је хронична болест која се јавља када ваше тело не може да
направи довољно инсулина – хормона који контролише количину шећера у вашој крви
– и не може ефикасно да искористи онај инсулин који ствара. То се зове инсулинска
резистенција. Дијабетес тип 2 се развија постепено, тако да можда нећете ни
приметити симптоме док не постану очигледни. То је опасно, пошто високи нивои
шећера у крви могу штетно утицати на вас а да то и не знате.
 Гестациони дијабетес настаје у трудноћи.
Циљеви превенције
 Да се отклоне симптоми и знакови болести
 Да се успостави добра метаболичка контртола
 Да се болесник рехабилитује у смислу оспособљавања за живот, породицу и рад
 Да се спрече пролонгирају или ублаже компликације
 Едукација о самоконтроли шећера у крви
 Едукација о самодавању инсулина
 Едукација о самопрегледу коже и стопала
 Едукација о спознавању промена шећера у крви
 Едукација о применама техника релаксације у циљу спречавања и отклањања стреса Diabetes mellitus је болест која се не може излечити. Самоконтрола је врло битна као и одговорност према болести, која ће спречити или успорити компликације у току живота. Треба бити позитиван уклонити страх, организовати време и релаксацију, причати на послу са својим пријатељима како би пружили пордшку и заједно конзулирали храну која је здравија. Не одрицати се нечега до чега вам је стало. Са својом породицом стећи блискост, комуницирати јер је то кључ за пружање и примање пордшке. Упорност и мотивисаност су кључни у спровођењу здравих стилова живота

Деца предшколског узраста из ПУ “ Полетарац“ присуствовала су предавању о хигијени зуба и здравој исхрани које је одржала др Јасмина Стевановић,спец. дечије и превентивне стоматологије.